a šta da radim?

e, bracki, ne mogu slati sa onog account pa ću ti odavde... btw uskoro ću prestati da koristim onaj tako da će ovaj biti sigurica a javiću ti ako budem imo nekaj drugo odnosno treće.
za veš što sam ti reko nema šta na neviđeno bracki samo ako imaš ck katalog će nadjemo šta treba.
evo, sad odok da zovem sandrinu da idemo neđe malo... koja si ti dalabu jbt! trenutno sam 200 km cca od bgd a i od sandrine a kad idem u bgd ko što idem sutra sve moram sabit u dva dana i službene i privatne poslove tako da popizdim od žurbe jbg! anyway što se tiče kola; za dese iljada se može uzet i jedno i drugo. mada, pravo da ti kažem ne znam ne mogu ti ni c4 preporučit a o 307 čujem uglavnom loše stvari a i ovaj koji vozam na poslu mi ne uliva ni malo povjerenja, tako da moj bi izbor ipak bio neki jebeni švaba ili ne znam šta -  vidjećemo još a najžešća bi fora bilo dovesti iz inostranstva u cg; znaš ono "manji porezi, carine, koji već kuac" al još ćemo pričati, naravno. a, da, što se tiče kamile i ja sam misio da se otkačila al ono tek sam juče prekjuče misim dobio poruku u kojoj me znanično otkačinje... nebitno
kraj tako sam opametio kikindske pedere kurve i budale i licimure zbogom kikindo na kuac te nabijem au to je nešto drugo nema veze poslužiće još jedared... što se tiče sandre kažeš da je izvedem he... mogu samo da je izvedem da vidi ne znam kako tačno idu stihovi onog hita nervoznog poštara al to je to misim ledilo
budimo realni - ipak "ne"
anyway čujemo se ovih dana kad se vratim iz bgd

ko je lud? jesam li ja?

sigurno nisam prvi a ni jedini koji si je postavio ovo pitanje. sjećam se da sam više puta izgovorio sada već u sjećanju prilično izblijedjelu rečenicu koja je iskazivala moje uvjerenje da nisam lud ali sada više nisam siguran da li je ta rečenica iskazivala upravo to i da li sam tada uopšte bio svjestan značenja svojih izjava i ako jesam, da li je tu bilo imalo istine makar posuto kao cimeta ili šećera u prahu... pa, zar je čudno što preispitujem tačnost mojih prethodnih izjava, a ne samo mojih - oglašavali su se i neki obrazovani ljudi, nije moguće da oni ne znaju o čemu govore, ne? u ovom ludilu i divljini niko više nije siguran ni u šta a najmanje u ono što je bitno...
prilično često budem upozoren ili samo obavješten ili šta već da se od mene ne očekuje da koristim, čak suprotno - od mene se upravo očekuje da ne koristim svoj mozak vjerojatno da ne bih ugrozio postojanje nekoga važnijeg od mene; a možda ja to samo pogrešno tumačim - možda to nije ni upozorenje ni puko obavještenje već dobroćudni, najdobroćudniji savjet u cilju očuvanja što većeg broja moždanih stanica u mojoj vjerojatno za nešto a možda i ništa korisnoj glavi... i skoro uvijek u tim slučajevima, na kraju se ispostavi da bi bolje po mene bilo da nije tako... prilično neobično, ne? kakogod, ja ću, bez obzira koji je razlog u pitanju i da li je to obavještenje, upozorenje ili taj besplatan savjet, nastaviti koristiti moju glavu za više od nošenja kape...

utisak sedmice?

evo, odgledam jednu emisiju utiska sedmice poslije nekoliko mjeseci tokom kojih je u mojoj glavi zaborav bio jedina stvar stalno prisutna i ispostavi se da je ključna odnosno da sam upravo tako morao utrošiti jedan sat svog vremena u ponedjeljak prijepodne. naime, gosti jesu bili zanimljivi na neki način i moglo se iz njihovih riječi izvući štošta smisleno a istovremeno i meni razumljivo i korisno, ali to nije sve jer mi je sadržaj omogućio da razvijem i uobličim jednu zamisao; tačnije opravdanje iznenadne izmjene u rasporedu mog radnog vremena koja se meni izuzetno sviđa i na kraju ne tražim nikakvo objašnjenje, bar ne za sada; ali dosadno je pa, eto, razmišljam...
jedan od predloga koji je dobio glasove gledalaca bolje reći besposlenih likova koji se, iz ovih ili onih razloga eto, uključuju u program ne bi li javno iskazali svoje toliko bitno mišljenje; a možda je i taj predlog dobio na kraju najviše glasova, nije ni bitno; dakle taj pomenuti već predlog je jedna prilično zanimljiva vijest koja bi mogla u nekom svijetu naučne fantastike izazvati pomisao u nekom pomračenom umu da je upravo vlasnik tijela, a samim tim i glave u kojoj se nalazi mozak u čijim mračnim ćoškovima i budžacima obitava taj isti pomračeni um, poslat na ovu nekoć užarenu a sada prilično prijatnu za boravak loptu koja eto pluta u nekom bestežinskom beskraju nazivanom raznim imenima od kojih nijedno neću napisati sada; ne bi li baš to tijelo sa svim svojim manama i vrlinama i sposobnostima, vođeno upravo tim pomračenim umom dovelo, koliko to bijedno zvuči jbt, dakle dovelo stanje stvari u ravnotežu koja je, niko ne zna kada ni zašto ni kako a ni uopšte da li je, narušena, ne? jadno bjt...

naslov? kome to još treba?

pa, kako da napišem naslov kada ne mogu ni da ga smislim? a i ne treba mi uošte... da li? valdi mi ne treba...
nebitno. bitno je da sam opet odlučio da pišem što u stvari znači da me je nešto potaknulo na to, što u stvari znači da me je nešto prilično iznerviralo i...
...evo me - pišem...
kakogod, ona prethodna poteškoća koja se ispriječila na mome putu i stvorila neočekivane i u mom mjesečnom planu neuračunate troškove, je sada nepoteškoća ili tako nešto... nebitno! bitno je da više nije poteškoća...
a ona luda zamisao koja je se iznenada našla u mojoj glavi dok sam pisao prethodni unos bez naslova - ono da bih mogao pogledati šta se nudi na tržištu pokretljivih odnosno prenosivih telefona odnosno sprava za razgovor na daljinu i tri tačke, mislim - što bi moglo, između ostalog, značiti: "... ozbiljno razmisliti o kupovini još jedne od tih sprava..."; dakle, ta zamisao više nije zamisao već još jedna loša zamisao i greška iz mladosti... šta? zvučalo je dobro... bar na trenutak...
kakogod, kupovine i sprave ili spravice neće biti... bar u skorije vrijeme...
a drugi događaji koji ispituju debljinu i čvrstinu mojih živaca i koji se mogu izroditi u veće poteškoće od ovih dosadašnjih, još uvijek se dešavaju na ovom ukletom mjestu na kome se nalazim trenutačno...
evo, jedan od najsvježijih je izbijanje divlje prirode iz divljih domorodaca koji nastanjuju ovo divlje mjesto...
naime, nije bitna stvarnost... bitno je kako je vidim ili kako želim da izgleda... znaš, mogao bih sve što se ne uklapa u tu moju sliku te moje stvarnosti, oblikovati kako bi se nepogriješivo uklopilo u istu... kao u onoj, nekada omiljenoj, igri u kojoj od naizgled neuklopivih djelova treba napraviti nešto što bi se moglo okititi pridjevom "uklopljeno"? moram razmisliti o ovome...

nastavak bez naslova

naravno, opet nemam naslov, a i kako da ga imam kada ne znam ni o čemu da pišem jbt
kakogod, evo opet me ova divljjina u koju sam upao podsjeća na činjenicu da će još prilično dugo ostati ista takva divljina bez mogućnosti poboljšanja. kako ostati normalan, pod uslovom da sam bio normalan prije nego što sam zalutao u ovdje, dakle kako ostati normalan u takvom okruženju; ovom divljem, mislim, dakle kako?
da li je to uopšte moguće jbt
nadam se da se neću dovoljno dugo zadržati ovdje da bih mogao i to ispitati... samo što ovdje vjerojatno i ne koriste tu sintagmu "dovoljno dugo" ovdje to i ne postoji; postoji samo "previše dugo"... ko je ovdje proveo godinu dana, ni pakao mu neće teško pasti...
ma da se vratim na priču, tačnije na događaj koji me je potakao na pisanje danas: dakle, nije dovoljno što sam juče a i prethodnih dana bio svjestan činjenice da sam obavezan da danas vučem svoje lijeno dupe dvadeset kilometara od grada i da blejim zajedno sa tim svojim lijenim dupetom cijelih osam sati na tih dvadeset kilometara od grada i nikako nije dovoljno na to sve dodati činjenicu da sam prekinuo svoj dragocjeni san jutros i odvukao svoje lijeno dupe na dvadeset kilometara od grada, naravno o sopstvenom trošku, i blejao tamo, na tih jebenih dvadeset tisuća metara od grada, doduše, samo dva sata i udahnuo jebenog duvanskog dima i više nego dovoljno za ovaj svoj kratki život; dakle nije dovoljno sve to a ni kada se doda još da sam vratio svoje lijeno dupe, naravno o sopstvenom trošku do grada i još povrh svega toga će mi veliki bog velikodušno, kako on samo inače i zna, opet uvaliti nekog drugog dana kada, naravno, najmanje očekujem ovu malu avanturu....
....veliki je bog što gleda na nas, moram da plačem da mi čuje glas....

i..gde sam ono stao? noge,a?

da... i stavim ja tako noge na ramena i počnem da jeb... au jbt, ne te noge!
ma daj, ja sam ako jedini koji voli da se blisko susreće sa životinjama?!
kakogod, to nije ni malo konvencionalno odnosno uobičajeno a i prilično bih se uplašio ako bih boravio u prisustvu nekoga ko ima te sklonosti...
nebitno! bitno je da nastavim priču gde sam prekinuo.. a to je... evo razmišljam... setiću se... još samo malo... forum! da, forum... je li? ne znam više ništa..ili nikaj, kako bi rekli zapadni susjedi...
kakogod, trebalo bi da kažem nekoliko reči..da, stara greška.. naime, da kažem odnosno da napišem nekoliko desetina reči o vezi igrača kojeg sam kupio jer njegov prethodni vlasnik nije mnogo mrdao repom pa se jadan igrač i nađe na pomenutoj rasprodaji...
kakogod, kupih ga ja iako nije dobro vežbao u prošlosti pa nije uopšte opredeljen ili bolje rečeno "uobličen", ili bar tako ne izgleda meni koji se i ne mogu pohvaliti poznavanjem bilo čega vezanog za košarku ali kada sam već tu zašto i da ne glumim stručnjaka za sve i svašta i tako idem na živce ljudima koji jesu stručnjaci a i svima ostalim koji vide da guram svoj nos gde mu, naravno, nije mesto, ne?

pišem ja i dalje...

da, pišem... samo šta?
nemam više dobrih ideja... kažem to kao da sam ih nekad imao...
lupetam, lupetam...
kakogod, ima tu o čemu da se piše, itekako, ali mi se nešto ne da, sve mi je teško da započnem...
znam, "evo rešenja!!!" kao što jednom reče a ostade upamćen jedan dobar glumac, neću da reklamiram, a i zašto da ga reklamiram kada svi dobro znaju za njega...
kakogod, eto rešenja - ili "znam šta ću - pobeći ću" što je jednom rekao jedan ne baš toliko klempavi slon... ili bar mi mislimo da je to rekao... koja zabluda, čoveče...
kakogod, odoh ja na kratko (čitaj: na sat do sat i po) do kafanice da "porazmislim" natenane i da se usredsredim, a možda mi padne nešto na pamet, nadam se ne flajka ili nešto slično, pa ću da se vratim nekako, nadam se bez potrebe za čijom pomoći (i kada puzim bez tuđe pomoći i to je nešto!) i da pokušam da se dovučem do stolice i radnog stola pa da pokušam da napišem nešto... e, to će već biti umetnost... u tom stanju - sigurno!
ajd' pa tako... ću se vratim...

zima u sred zime?!?

mnogo puta sam se upitao da li toga ima samo kod nas ili svi imaju tu notu francuske sobarice ili ne znam šta je već tako naivno ili se pak može iznenaditi činjenicom da, što sam negde čuo: "lekari su došli do neverovatnog otkrića; otkrili su da dečaci imaju pišu a da devojčice imaju futrolicu za pišu" ?!?
evo opet čujem po ulicama ljude kako sa iznenađenjem i čuđenjem komentarišu najavljeno zahlađenje ovih dana.
stvarno, kako to tako odjednom, mis'im, nikada do sada nisam video da u sred zime bude hladno ili, ne daj Bože, da pada sneg ili već nešto...
a vi? anyone?
kakogod, valdi ćemo nekako izdržati.. ne hladnoću ili sneg nego šok od iznenađenja..
e, da, da šok ne bude preveliki evo nečega da ga ublaži a može da se koristi i kada se ne šokiramo mnogo, jelte..
anyway, u jednoj shot čašici, onoj malecnoj, napravimo pravi mali simpozijum - ubacimo tri najpoznatija svetska mudraca a svi ih poznajemo, hvala Bogu - johny walker, jack daniels i jim beam, a uvek im se može pridružiti manje poznati kolega iz srednje amerike - jose cuervo. i onda celi taj simpozijum eksiramo i gotova stvar! a pomaže i kada treba fokusirati misli na učenje za ispit. provereno!
sipaš i ne misliš!